Шта је атеизам:
Атеизам је држање или уверење да не постоји бог ни врховно биће. Такође негира истину сваке вере или веровања која се односе на божанска или натприродна бића, или доктрине засноване на њиховом постојању.
Етимологија атеизма потиче од грчког αθεος (атеиста), који се пак састоји од префикса α, што значи „без“, и именице θεος што значи „бог“. Настаје суфиксом -исм, што значи „доктрина“ или „тренд“. Атеизам би онда био одсуство вере у Бога.
Филозофски, следбеници атеизма прибегавају разним аргументима да би довели у питање постојање Бога. С једне стране, они доводе у питање емпиријске доказе о његовом постојању. Такође указују на противречности свемоћне и добродушне природе Бога, јер, према овоме, он не би требало да дозволи постојање зла и патње у свету.
Они се такође заснивају на аргументу из божанских откривења, који је недоследан и контрадикторан једни другима у различитим светским религијама.
Разноликост позиција атеизма омогућава разликовање неколико врста. Постоје јак и слаб атеизам, теоретски и практични атеизам, хришћански атеизам, па чак и атеизам који промовише држава.
Најраспрострањенији симбол атеизма је стилизовано слово "А", које је 2007. године створила америчка уметница Диане Реед за Међународну атеистичку алијансу. Међутим, постоји много атеистичких организација и свака има свој симбол, тако да не постоји универзална референца.
Супротно атеизму је теизам, који је вера у врховног бога, богове или бића која надилазе земаљску раван. Генерално, теизам канализира и догматизује одређена верска доктрина.
Врсте атеизма
Постоје различите врсте атеизма. Неки категорично негирају постојање бога или божанског ентитета; други једноставно не узимају у обзир њихов утицај. Атеизам се такође може вршити институционално, од државе, као што ћемо видети доле.
Снажан или позитиван атеизам
Он отворено пориче постојање било ког бога или натприродног ентитета. За снажни атеизам не постоји бог стваралац или богови познатог универзума, јер универзум увек постоји; стога му није потребан стваралац који би оправдао своје постојање.
Слаб или негативан атеизам
То је флексибилнији тип атеизма и ближи је агностицизму, јер он категорично не пориче могућност постојања богова, већ једноставно не верује у њих.
Практични или прагматични атеизам
Не пориче постојање Бога, али искључује његов утицај када објашњава природне појаве. Поред тога, практични атеизам се изражава у незаинтересованости за пропитивање постојања бога, будући да је за ову струју то тема која нема значаја у свакодневном животу.
Теоријски атеизам
Посвећен је изношењу аргумената који потврђују непостојање богова или божанстава. За теоријски атеизам постоји довољно научних и филозофских доказа да се потврди непостојање ентитета вишег или божанског порекла.
Хришћански атеизам
Хришћански атеизам или атеизам хришћанских вредности негира постојање Бога, али практикује Исусова учења. У том смислу, Исус се не узима као божанско биће, већ као референца вредности које би људи требали применити у пракси у свом свакодневном животу.
Државни атеизам
То је када су државе против верских институција или су директно антирелигиозне. Пример је била Народна Република Албанија, коју је диктатор Енвер Хоџа између 1967. и 1991. прогласио атеистичком државом.
Такође погледајте: Атеиста
Разлика између атеизма и агностицизма
Иако се агностицизам често посматра као врста атеизма, то је другачији став према постојању и природи божанског. Агностицизам не потврђује постојање Бога, али га ни негира изравно, будући да сматра да је то знање изван људског разумевања.
Атеизам је, с друге стране, став који категорички негира постојање Бога, богова или било ког вишег ентитета који надилази строго материјални ниво.
Такође видети:
- Агностиц
- Религија
- Агностицизам
Историја атеизма
У древној Грчкој филозофи попут Епикура или Дијагоре, који је познат као „први атеиста“, покушавали су да објасне свет удаљавањем од натприродног. То је довело до атомизма, који је тврдио да је свемир сачињен од малих честица званих атоми. Ова визија је уклонила сваку могућност божанске интервенције у природним феноменима.
У средњем веку питања о божанској природи појава утихнула су снажним утицајем Цркве. То се променило у ренесанси, јер је ренесансни хуманизам фаворизовао окружење расправа и размишљања усредсређених на човека, а не на божанство. Ово је отворило пут консолидацији секуларне културе.
У модерно доба критика европског хришћанства и научни напредак довели су до појаве атеизма као концепта. Мислиоци попут Баруха Спинозе, Маттиаса Кнутзена или Инмануела Кант-а отворено су доводили у питање постојање Бога, генеришући нове токове мишљења оријентисане на материјализам.
Ове струје би имале свој апогеј у 19. и 20. веку, а међу њима се истицала марксистичка теорија која религију сматра изумом елита за угњетавање радничке класе.
